Spontano samozapaljivanje

            -Šta to smrdi?-

            -A? Ma ništa ništa, ruka, hoće to ponekad.-

            -Gori ti ruka, čoveče!-

            -Ma pusti, zapali se ponekad, spontano.-

Spontano samozapaljivanje (eng. Spontaneous Human Combustion) fenomen je koji još uvek nije sasvim prihvaćen u nauci. I pored dokaza, kako pismenih, tako i usmenih, o njegovom postojanju ne govori se mnogo. Zašto? Pa zato što je, dragi čitaoci, poprilično neverovatan. Naime, ljudsko telo počne samo od sebe da sagoreva, ne izazvano nekim spoljnim faktorima. Čovek se prosto zapali i *puf* sagori. Slučajeva spontanog samozapaljivanja ima preko 200 potvrdjenih i dokumentovanih u poslednjih 400 godina, a ko će znati koliko ih je do sada bilo. Veruje se da postoje i mnogi slučajevi spontanog zapaljivanja koji nisu dokumentovani kao takvi, iz razloga što se smrt mogla pripisati nečemu racionalnijem. Tri bitne karakteristike u slučajevima spontanog sagorevanja su sledeće:

1)    Okolini ( nameštaju, tepisima itd. ) naneta je minimalna, gotovo zanemarljiva šteta

2)    Telo potpuno sagori, osim ruku i nogu koje često ostanu cele

3)    Nema nikakvih spoljnih izvora vatre

Evo jednog dokumentovanog, relativno poznatog, i na Internetu dostupnog slučaja spontanog samozapaljivanja, a da li ćete verovati, to je Vaš izbor.

Tipičan je primer koji se dogodio u januaru 1980. godine u jednom velškom rudarskom selu u blizini Ebu Vela. Kada 73-godišnji penzioner - inače nepušač - nije došao na nedeljni ručak, njegove ćerke poslale su svoje muževe da vide šta je sa njim. Kako iz kuće nije bilo odgovora oni su provalili unutra i zatekli jeziv prizor.
    Džon Hejmer, tada pripadnik policije u Gventu, ovako je u svom izveštaju napisao šta su tamo našli: 'Od tela su ostali hrpa pepela, kalcifikovane kosti dve noge, i stopala, netaknuta vatrom, na kojima su se nalazile takođe neoštećene čarape. Malo dalje od hrpe pepela nalazila se pocrnela lobanja bez tragova kože.
    Fotelja u kojoj je žrtva, kako izgleda, sedela, bila je samo malo nagorela, ali samo na mestu na kojem je bila u dodiru sa telom. Na udaljenosti manjoj od metra nalazila se sofa, prekrivena lako zapaljivim materijalom, ali, bila je potpuno netaknuta. Na tepihu takođe nije bilo tragova vatre, osim na malom delu ispod hrpe pepela. Televizor koji se nalazio u blizini takođe je nedirnut, samo je na sijalici pronađen sloj lepljive narandžaste materije koja je kasnije identifikovana kao istatak od isparavanja tela.'
    Uprkos ovakvim, zastrašujućim dokazima, policija i pogrebnik su - a to je još jedna karakteristika ovakvih slučajeva - pokušali da objasne smrt na 'način koji bi bio javno prihvatljiv'. Džon Hejmer, koji je u svojoj detektivskoj karijerio video niz zastrašujućih smrti, ali nikada ovakvu, saznao je o slučajevima spontanog ljudskog sagorevanja i predložio i ovakvu mogućnost, ali je ona sa nevericom odbačena  Iako mnogo manje verovatno, prihvaćeno je pogrebnikovo objašnjenje da se žrtva verovatno nekako zapalila sedeći u fotelji, onda ustala, pala unapred, udarila se u rešetku na kaminu, i na podu izgorela. 
    Niko nije ni pokušao da objasni kakav je to moćni toplotni izvor uspeo da pretvori telo u hrpicu pepela - kada je poznato da tela u krematorijumima, da bi se postigao isti efekat, moraju čitavih sat i po da budu podvrgnuta temperaturi od 600 Celzijusovih stepeni. Nije objašnjeno ni kako je plamen tolike temperature mogao da gori u dnevnoj sobi, a da ne zapali ništa osim tela. Naravno, niko nije dao ni pretpostavku o tome šta je započelo vatru.
    Zvaničan stav je razumljiv. Prihvatanje mogućnosti spontanog ljudskog sagorevanja izložilo bi zvaničnike otvorenom podsmehu, a pravog naučnog istraživanja ovog fenomena verovatno skoro neće biti.

 Hrišćanske Crkve kao krivca za ovaj fenomen označavaju nečastivu silu. A šta o tome kaže nauka?
    Teorije o uzrocima su prilično nepouzdane. Jedne ukazuju na mogućnost paljenja metana koji se stvara tokom varenja, druge polaze od toga da postoje ljudi koji stvaraju statički elektricitet izuzetno jakog napona, koji, opet, u kombinaciji sa zapaljivim gasom, može da dovede do eksplozije.
    Da li je moguće da, kao u slučaju nekih alergijskih reakcija, nekoliko faktora mora istovremeno da se pojavi?
    To niko ne zna, ali je biolog Denis Dejvis na tome zasnovao svoju hipotezu. On misli da je moguće da se, usled genetske pogreške, preterano razmnože ljudske ćelije koje sadrže izuzetno jak energetski molekul nazvan fosfoenolno-piruvitska kiselina (PEP). Višak takvih ćelija, u normalnim okolnostima, uništava imunološki sistem, ali, ako i imunološki sistem zakaže, što se povremeno događa, sistem će postati prepun PEP-a. Ako bi se to dogodilo, pretpostavlja biolog Dejvis, u jednom trenutku bi bila pokrenuta lančana reakcija. Žrtva bi se onesvestila, krv postala prezasićena kiselinom, temperatura tela bi počela da raste do nivoa na kojem bi telesne supstance počele da gore, a telo, prepuno PEP-a, bilo bi pretvoreno u pogonsko gorivo i potpuno bi sagorelo.